субота, 19. новембар 2011.

Kulturna baština na Kosovu

Utisak je da se problemi oko zaštite kulturne baštine na Kosovu i Metohiji povećavaju, a da se svaki pozitivan korak dočeka sa nerazumevanjem upravo onih kojima je ta pomoć najneophodnija. Imajući takvu opšte-političku situaciju u vidu, Ministartsvo kulture u prethodnom sastavu (do decembra 2003. godine) osmislilo je i pokrenulo jednu diplomatsko-političku inicijativu koja nažalost nije realizovana zbog prekida mandata, a imala je u vidu sve moguće ishode sa rešavanjem statusa ove južne srpske pokrajine u međunarodnim forumima (realno – samostalnost, nezamislivo – reintegrisanost, moguće – nešto treće, o čemu će tek biti reči tokom 2006. godine). Naime, nakon jedne neformalne konsultacije sa grčkom delegacijom u Savetu Evrope tokom 2003. godine, pokrenuta je jedna brza bilateralna inicijativa, doduše samo na nivou razmene prvih informacija i mišljenja o mogućem uspostavljanju trajnijeg sistema zaštite kulturne baštine na Kosmetu između ministarstava kulture Srbije i Grčke. Ova inicijativa imala je nekoliko činjenica u vidu.

Prvo, suprotno zvaničnom, političkom stavu, da je kulturna baština Srba na Kosmetu samo ’srpska’ prema nacionalnom određenju, u nauci je prihvaćeno opšte mišljenje da ona, iako jeste ’srpska’ po poreklu, teritoriji na kojij je nastala, ktitorima, stanovništvu koje je koristilo od srednjeg veka, tj. nastanka prve srpske države, upravo njeni najvažniji i najvredniji spomenici su zapravo vizantijskog porekla, o čemu svedoče sve najznačajnije i, u naučnom svetu, priznate studije o poreklu i pripadnosti civilizacijskom krugu njene arhitektute, fresko-slikarstva i ikonopisa koji su očuvani do današnjeg vremena, i koji se kao deo svetske kulturne baštine upravo iz tog razloga moraju posebno čuvati i preneti budućim generacijama. Dakle, što se nauke tiče, nema ničeg spornog oko toga da su ’srpski spomenici kulture’, i oni na Kosmetu, zapravo vizantijskog civilizacijskog porekla zbog mnogih, a ne samo umetničko-istorijskih ili estetičkih razloga.
Drugo, ovaj ’vizantijski civilizacijski krug’ arhitektonskog i slikarskog nasleđa teritorijalno je vrlo širok i obuhvata zapravo sve današnje države koje su bile potpuno ili delimično u sastavu Vizantijske imperije u njenom najmoćnijem periodu tokom 13. veka. Tačnije rečeno, broj država na čijoj se teritoriji nalaze ostaci vizantijske arhitekture je petnaestak, među kojima su i neke od danas najmoćnijih, najbogatijih i najuticajnijigh zemalja, poput Ruske Federacije, Italije, Grčke, Turske, Libana, Izraela, Egipta i Sirije, pa sve do manjih kao što su Hrvatska, Bosna i Hercegovina, Makedonija, Gruzija, Jermenija, Bugarska, Rumunija, Kipar, Albanija, dakako, Crna Gora i Srbija, tj., Kosovo i Metohija.
Treće, ovu vrstu ’regionalizacije’ problema zaštite kulturne baštine naša diplomatija dosada nije iskoristila mada je za to bilo nekoliko povoljnih trenutaka, posebno na specijalizovanim međunarodnim konferencijama posvećenim ovoj temi. A navedeni spisak država dovoljno je moćan da, uz adekvatne pripreme i ’lobiranje’ sa naše strane, može mnogo da učini da se sačuvana kulturna baština, a sada u velikoj meri ugrožena, na Kosovu i Metohiji odbrani od daljih, mogućih razaranja i devastacija.
Četvrto, u Solunu postoji Institut za vizantijsku kulturu koji se bavi proučavanjem i prikupljanjem dokumentacije upravo o vizantijskom civilizacijskom krugu. Prema početnim (i zasad jedinim) dogovorima sa grčkim zvaničnicima, posebno sa tadašnjim ministrom kulture Evangelisom Vanizelosom (danas ministrom finansija, koji je inače Solunjanin poreklom, te stoga ima, sem političko-diplomatske i lične interese da se u potpunosti posveti ovom političkom i kulturološkom projektu) napomenuta je ideja da ovaj Institut za vizantijsku kulturu u bliskoj budućnosti preraste u veliki regionalni centar koji bi okupio sve naučnike iz pomenutih zemalja, ali i druge koji se bave ovim problemom, koji bi se posvetili izučavanju, u najširem smislu, vizantijske kulture i umetnosti. Ti veliki timovi svetskih stručnjaka bi dakako pravili i planove i projekte zaštite kulturne baštine vizantijske imperije, a u okviru tog zadatka, oni bi sastavljali i liste prioritetne i urgentne zaštite ugrožene kulturne baštine ovog regiona. Time bi Republika Srbija skinula sa sebe obavezu da jedina u regionu insistira na zaštiti ’srpskog kulturnog nasleđa’ koje se uvek tumači prvenstveno kao politički problem (jer to nasleđe ’uništavaju Albanci’), već isključivo kao stručni i civilizacijski problem zaštite ugroženog evropskog i svetskog kulturnog nasleđa.
Peto, sastanak na Vanizelosom koji je održan u Soluni s jeseni 2003. godine pokazao je punu otvorenost i zainteresovanost ovog političara da se pomenuti institut u Solunu proširi participacijom naučnika i praktičara iz svih zemalja regiona čime bi on postao jedan od najznačajnijih svetskih centara za proučavanje jedne od nestalih imperija koje su u velikoj meri odredile sudbinu Evrope i načinile sliku njene kulture i umetnosti u najširim relacijama. No, kako je uskoro došlo do promena administracija, najpre u Srbiji a ubrzo potom i u Grčkoj, ovi razgovori su prekinuti uz obostranu želju da se nastave kad se za to ponovo steknu uslovi, uz nadu da će do toga doći u skoroj budućnosti.
Šesto, pri koncipiranju ovog političkog, diplomatskog i kulturološkog projekta imao se u vidu i uticaj i status Grčke koji se mogao pretvoriti u veliku i sveobuhvatnu inicijativu ove zemlje u Savetu Evrope, Evropskoj uniji, OEBS-u, UNESCO-u i drugim evropskim i svetskim političkim i finansijskim organizacijama. Ova nastup Grčke uz saradnju svih zemalja koje bi joj se pridružile, a većina njih je već danas punopravni član Evropske unije, sigurno bi uticao da se na bazi realnih potreba obezbede neophodni fondovi za zaštitu i obnovu ugrožene kulturne baštine, prema prioritetima i obrazloženjima koja bi dali stručni timovi tog novog solunskog instituta. Ne treba ni malo sumnjati da je grčka diplomatija veoma spretna i dobro upućena u sve modalitete političkog i diplomatskog nastupa kada su ova pitanja na dnevnom redu na svim međunarodnim konferencijama.
Sedmo, i najvažnije, kako je već uzgred napomenuto, time bismo skinuli problem sa objašnjenjem koje stalno ističemo o potrebi zaštite ’spskog kulturnog nasleđa’ na Kosmetu, što se uvek tumači i doživljava kao politički, a ne civilizacijski, kulturološki i stručni aspekt, već bismo ga na najefikasniji način ’internacionalizovali’ i time postavili u regionalne okvire dajući mu znatno širu političku i diplomatsku dimenziju nego što je sada ima, te time i učinili da se on u tim – političkim i finansijskim okvirima rešava na mnogo efikasniji i konkretniji način.

петак, 22. јул 2011.

Nova organizacija muzejskih institucija

Uvod
Ova tema je u okviru definisanja nove Kulturne politike od sredine devedesetih godina prošlog veka, a posebno posle oktobra meseca 2000. u više navrata već razmatrana. Za početak, radi osnovnog obaveštavanja, treba pogledati nekoliko publikovanih napisa koji će omogućiti lakše praćenje ovog teskta. U njima se nalaze opšti pogledi koji su u raznim prilikama iznošeni, posebno onda kada je autor bio u prilici da i institucionalno utiče na promenu u ovoj vrlo važnoj i zanimljivoj oblasti koja je u žiži pažnje i međunarosne stručne javnosti.  Osnovni tekstovi koji se direktno tiču ove teme mogu se naći na sledećim web adresama: www.jovandespotovic.com/?page_id=2764, www.jovandespotovic.com/?page_id=4301 i www.jovandespotovic.com/?page_id=4025.
No, ona danas zbog mnogo razloga zahteva intenzivnu revitalizaciju koja će dati odgovore na mnoga urgentna i nerešena pitanja koja su dovela do toga da je razvoj muzeja i muzeologije u Srbiji u primetnom zastoju. Pri Ministarstvu kulture, upravo je iz tog razloga, svojevremeno formirana Komisija za zaštitu, očuvanje i prezentaciju muzejskog nasleđa koja je trebala da načini radni predlog reorganizacije muzejskih institucija i sistema koje muzeji u Srbiji čine. Taj posao zbog mnogih razloga nije urađen. Stoga smo sada na jednom novom početku koji treba da napokon definiše osnovne principe na koji bi trebala da se formira nova muzejska organizacija, a potom i nova muzeologija, znatno primerenija današnjem trenutku - i u naučnom i u praktičnom smislu. 
Ne treba zaboraviti ni galerijski sistem koje je, sa prirodnim razlikama, u mnogome sličan muzejskom. Stoga ćemo i njemu posvetiti jednan poseban napis
Šta je na prvi pogled vidljivo? Muzeji su puste institucije - sem u retkim prilikama, kada se, na primer, organizuje populistička manifestacija Noć muzeja ili dođe neka internacionalna izložba koja privuče veliku pažnju, ne samo stručne već i ukupne javnosti. Glavno pitanje za muzejske poslenike je: zašto su danas muzeji ispražnjeni od posetilaca, zašto je toliko drastično opalo interesovanje za muzejsku delatnost i rezultate rada muzeologije? Treba odmah istači da je ovo veoma kompleksno pitanje koje zaokupljuje brojne svetske stručnjake za ovu oblast, te je stoga pogrešno očekivati da je moguće dati dovoljno neophodnih objašnjenja samo u jednom ovakvom članku. Ali se makar može započeti dijalog oko nekoliko problema koji će nadalje biti istaknuti. Među njima su najvažniji aktiviranje Muzejske zajednice Srbije i njenog specijalnog organa - koordinacionog odbora matičnih muzeja, zatim, usklađivanje našeg zakonodavstva i u ovoj oblasti sa evropskim, formiranje Centralnog informacionog registra za pokretna kulturna dobrim, odnosom prema državi kao glavom finansijeru javnih matičnih muzeja, ali i pronalaženje alternativnih izvora sredstva, intenzivnija kadrovska obnova, poboljšavanje radnih i izlagačkih mogućnosti muzeja i napokon, ali možda i najvažnije, definisanje nove muzeološke prakse koja treba da vrati publiku u puste muzejske ustanove.


Muzejska zajednica Srbije
Iako pomalo zvuči kao naziv neke zastarele socijalističke organizacije (što ona u istinu i jeste), Muzejska zajednica Srbije, kojoj se naravno može dati primereniji naziv, zapravo je centralna, zakonom regulisana institucija koja treba da da odgovre na aktuelna pitanja i da urgentno nađe rešenja za probleme koji se u ovoj, živoj i promenljivoj oblasti javljaju. Ona je, kako bi se modernim političkim jezikom reklo - 'krovna institucija' koja je formirana da bi među velikim brojem muzeja koji su najrazličitijeg sadržaja rada, uvela onu vrstu reda koji će im pomoći da bolje funkcionišu i u međusobnim odnosima, ali i pojednično prema javnosti. Kao posebno, radno i operativno telo Muzejske zajednice, postoji Koordinacioni odbor muzeja od nacionalnog značaja u kome se nalaze direktori ili upravnici najvećih muzeja koji razmatraju aktuelna stručna i organizaciona pitanja te ih predlažu kao mere za regulisanje njihovog rada, ali ona su značajna i za Ministartsvo kulture koje treba da bude o tome obavešteno i da uzme u obzir potrebe 'svojih' muzeja (onih koje je država Srbija osnovala), od finansijskih i statusnih do programskih i kadrovskih. Dakle, Muzejska zajednica Srbije je preko svog Koordinacinog tela u neposrednoj i stalnoj vezi sa državom srbijom, tj. Ministrarstvom Srbije. A tako bi zapravo trebalo da bude. Jer, niti Muzejska zajednica, niti Koordinaciono telo ne funkcionišu već godinama.
U toj instituciji, kao posebno pitanje, neophodno je razmatriti zakonsku regulativu koja određuje delatnost muzeja, a taj posao Koordinaciono telo mora da radi u proširenom sastavu koji čine i razni stručnjaci - od pravnika, ekonomista, finansijskih eksperata i drugih struka koje mogu da pomognu u formulisanju predloga promena ili dopunu zakona koji se neposredo tiču rada muzeja. 
Tu bi trebalo da se sačini i nova organizaciona struktura muzeja. Oni se prema položaju u sistemu dele na: centralni (to je Narodni muzej u Beogradu kao najstarija muzejska ustanova u Srbiji), i na matične (to su muzeji koji su najvažniji po oblastima delovanja i muzejskom materijalu koji skupljaju; na primer, Muzeja savremene umetnosti, Etnografski muzeja, Muzej primenjene umetnosti, Istorijski muzej, Muzej nauke i tehnike, Muzej naivne umetnosti, Staro selo Sirogojno, itd.). Takođe se dele i na javne (državne) i privatne kojih će biti sve više jer treba stvarati što povoljnije uslove da velike privatne zbirke kojih je sve više, pod određenim uslovima postanu mali, specijalizovani muzeji kojima će matični muzeji, ali i država pomoći u profesionalnom radu.
Ovime nije iscrpljen spisak tema kojima bi morali da se bave Muzejska zajednica Srbije i Koordinaciono telo muzeja od nacionalnog značaja već je tek ukazano na nekoliko najvažnijih oblasti koje nikako ne bi smele da budu zapostavljene. O nekima od njih biće reči u posebnim poglavljima.


Usklađivanje sa evropskim propisima
Kada smo kod regulative, jedno stručno telo Muzejske zajednice Srbije bi trebalo, pored ostalog, i da uskladi domaće zakonodavstvo sa evropskim standardima. To se pre svega odnosi na novu, adekvatniju kategorizaciju umetničkih predmeta, njihovu standarizovanu definiciju, davanje elementa za njihov opis i dokumentaciju te sistematizaciju i u okviru svakog posebnog muzeja, ali i na opštem, zajedničkom nivou te specifične zajednice ustanova.
Već je, posle 2000. godine, nekoliko pokušaja propalo da se sačini jedan novi Zakon o muzejima i muzejskoj delatnosti. Praktično, svaka vlada, od prve Zorana Đinđića koje skoro u potpunosti sačinila nacrt ovog Zakona, potom ministara Kojadinovića, Brajovića i Bratića stavila je u svoje prioritete pisanje novih zakona o kulturnim delatnostima, posebno o kulturnim dobrima, ali se od najava, nije dalje odmaklo sem u tri slučaja kada su načinjeni nacrti zakona (o kinematografiji, izdavaštvu i arhivskoj građi i arhivskoj službi).
U jednom tekstu postavljenom na web (www.jovandespotovic.com/?page_id=2704) izneti su brojni podaci koji se odnose na ovo pitanje. Stoga ćemo ovde podvući tek nekoliko problema. Redom to bi bilo: usаglаšаvаnjе sа mеđunаrоdnim prоpisimа i nоrmаmа, kао i pоtpunо usklаđivаnjе sа intеrnаciоnаlnоm tеrminоlоgiјоm (kakav je slučaj sa kаtеgоrizаciјom spomenika kulture). Zbog novonastalog stanja na Kosovu neophodno je dodatno usаglаšаvаnjе sа duhom i slovom Rеzоluciјe 1244 Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija (konkretno, оdrеđivаnjе zаkоnskih nаdlеžnоsti ustаnоvа zаštitе nа Kosmetu i оnih kоје su u Republici Srbiji); stim u vezi je i dеtаljniје usаglаšаvаnjе sа Оmnibus zakonom kојi sе оdnоsi nа uređenje ove oblasti na teritoriji Vојvоdine. Podrazumeva se da je neophodno dodatno usаglаšаvаnjе sа novim Ustаvоm, takođe i usаglаšаvаnje sа nоvоizglаsаnim zаkоnimа Rеpublikе Srbiје u drugim oblastima koje ulaze u domen kulturne baštine. Veoma važno je i tеrminоlоškо usklаđivаnjе sа opštim kategorijama u ovoj oblasti koje važe u svetu. Veoma je važno i uvođenje pеriоdičnоg licеncirаnja rаdа svih zаpоslеnih u stručnim službаmа zаštitе (istoričara umetnosti, аrhеоlоgа, kоnzеrvаtоrа, аrhitеkаtа, kustоsа, аrhivistа, bibliоtеkаrа i drugih).
Poseban je zadatak uvođenje jasnih propisa za zaštitu nеmаtеriјаlnоg kulturnog nаslеđa, poput ostavštine Nikole Tesle i dr.). Na to ne treba da nas nagone internacionalni propisi i preporuke već i sopstvene potrebe da se i ova vrsta baštine, koja do sada nije bila poznata zakonodavcima, uvede u regularne društvene i stručne tokove.
Za kraj, princip sаvrеmеnog еvrоpskog sistеma zаštitе bаštinе kојi је dеfinisаn kао strаtеgiја intеgrisаnе zаštitе bаštinе u оkviru programa оdrživоg  rаzvоја morao bi postati i deo srpskog normativnog korpusa.

недеља, 03. јул 2011.

Zaštita kulturne baštine na Kosovu i Metohiji

Napomena: pod opštim naslovom 'KULTURNA POLITIKA' ovde će biti razmatrane mnoge teme srpskog društva - od problema kulture u užem smislu te reči do vodjenja 'velike politike' na način kultivisanog, dakle, primerenog odnosa spram adekvatnog shvatanja karakteristika vremena u kome se ona definiše i praktikuje. To podrazumeva formiranje stavova koje će svet razumeti, pre svega Evropa, na koji način treba da se obezbedi znatno veća medjunarodna podrška interesima Republike Srbije što bi, u krajnjem ishodu, omogućilo da ona maksimalno moguće ostvari svoje nacionalne ciljeve koji su danas često suprotni u odnosu na svet. U Uvodnom poglavlju biće, u najkraćem, izneto nekoliko napomena u zaštiti kulturne baštine na Kosovu što je 'tema dana' s obzirom na tekuće pregovore Beograda i Prištine koji se vode u Briselu. Potom će uslediti niz posebnih osvrta na poltičke i kulturne tokove, pre svega, u Republici Srbiji ali i u njenom susetstvu koje se tiču odnosa Srba i njihovih sunarodnika na Kosovu i Metohiji, BiH, Crnoj Gori, Hrvatskoj, Madjarskoj, Rumuniji itd.


Uvod
Rasprava statusa kulturnih dobara na Kosovu i Metohiji sada ulazi u ozbiljnu poćetnu fazu. Pre svega, mene profesionalno zanima pozicija srpskih pregovarača koja je u perspektivi nepovoljna za nase interese. Činjenica je da su od rešenja načina zaštite kulturne baštine na Kosovu podjednako udaljene i srpska i albanska strana. Kako? Ni jedni ni drugi pregovarači neće da uzmu u obzir činjenicu da kulturna bastina nije (isključivo) ni srpska ni kosovska već - vizantijska. A to znači, srpska je po istorijskom poreklu, ktitorima koji su ih podizali i državi u kojoj su ti spomenici nastajali, kosovska je jer se na toj teritoriji (državi) oni danas nalaze, a to je bilo zakonom regulisano i u prethodnoj Jugoslaviji kada su o njima, pored republičkog zavoda za zaštitu kulturne baštine, profesionalno vodila računa čak tri kosovska - pokrajinski, prištinski i prizrenski, najzad, a vizantijska jer su oni u kulturnom krugu Vizantije građeni, a glavni protomojatori i slikari su, u najvećem broju, bili sa teritorije celog tog velikog carstva. Ta, naučno, dokazana istorijskoumetnička činjenica će ih neminovno približiti vrlo brzo! Uz pomoć međunarodne stručne i političke zajednice. A sada su na distanci jer ne prihvataju političku realnost i zakonske norme koji definišu ovu oblast, posebno ne jedino mogući način rešavanja ovog velikog problema (ako se ne želi permanentni konflikt i oko ovog pitanja). Za početak, o tome možete nešto više pročitati u osnovnim naznakama na web adresi  www.jovandespotovic.com/?page_id=1361.